Братсько-сестринський інцест: між ієрогамією та гріхом кровозмішення (на прикладі пісень про намір царя Стефана одружитися із сестрою)

Abstract

It is quite common in many mythologies for a human community (tribe) to be derived from one genus, i.e. from the marriage of a divine ancestral couple. And this ancestral marriage thus had to be incestuous. This divine incest was usually performed by a parent and a child or a brother and a sister. It is also well known that the story about the original, divine i.e. hierogamic incest in many archaic cultures was ritually recapitulated around the New Year’s Eve, when the incest, especially if it was regal, was allowed and welcome because the rulers were taken to be divine envoys on earth. But as myths tell us, incest among people had to be abolished because its prohibition became and remained the condition of society. It is a scientifically held belief, also confirmed in myths, that exogamy (i.e. prohibition of intermarrying), was introduced as a regulatory factor in archaic communities. These myths are, therefore, also «sociogenic», and regardless of their creative role – they basically question the rules of society. In Serbian oral poetry, there are many different stories about heroic and non-heroic marriages as well. Just as myths, they are also sometimes about incest, especially between a brother and a sister. It could therefore be expected that these poems question the relations in a community, as myths once had done, since they are analogous in content. This paper will show that such analogies between archaic mythical stories and Serbian folk poetry are not accidental, and traces of ancient incest and its abolition can indeed be discerned. This analysis is based on poems about tsar Stefan, who wanted to marry his sister («Dušan hoće sestru da uzme» and «Udaja sestre Dušanove» from the collection of poems by Vuk Stefanović Karadžić No. 27 and 28), as well as a poem from the Maleševo region, published under a title «Srpski kralju Stefan i sestra mu Ognjena Marija» by D. Nedeljković, Prilozi proučavanju narodne poezije VI, 1939.

Познато је да се у многим митологијама људска заједница (племе) изводи из једног рода, односно из брака божанског пара прапредака. И тај првопредачки брак је стога неизоставно био инцестуозан. А до овог, божанског инцеста, према митовима, долазило је међу родитељима и децом, или између брата и сестре. Познато је, даље, да је прича о првобитном, божанском, односно хијерогамијском инцесту, у многим архаичним културама ритуално рекапитулирана о празнику Нове године, кад је инцест, посебно владарски, био дозвољен и пожељан, зато што су у датом кључу владари били божански намесници на земљи. Инцест је, међутим, како митови казују, међу људима било неопходно укинути, пошто је његова забрана постала и остала услов друштвености. Зато је, сматра се у науци, као један од најважнијих регулативних чинилаца у архаичним заједницама уведена егзогамија, односно дошло је до укидања бракова међу члановима једне половине (братства), и о томе, такође, казују митови. Ти митови су, дакле, и "социогени" и без обзира на то што се они баве процесом стварања – у основи им је пропитивање друштвених правила И у усменој поезији код Срба распрострањене су различите приче о јуначким и нејуначким женидбама и удајама. А у њима се, као и у митовима, понекад казује о инцесту, посебно о братско-сестринском. Могло би се, стога, очекивати да те песме проблематизују односе у заједници, као што су то некада чинили митови, са којима су оне својом садржином аналогне. У овом раду настоји се показати да поменуте сличности архаичних митских прича и српске народне поезије нису случајне, и да се у њима заиста дају наслутити трагови првопредачког инцеста и његовог укидања међу људима. За анализу су коришћене песме које певају о цару Стефану, који хоће да се ожени својом сестром („Душан хоће сестру да узме“ и „Удаја сестре Душанове“ (из збирке Вука Караџића, бр. 27 и 28), као и запис песме из малешевског краја, која је штампана под насловом: „Српски краљу Стефан и сестра му Огњена Марија“ (а публиковао је Д. Недељковић, Прилози проучавању народне поезије VI, 1939).